Od Sizifovih zadatka, Tantalovih muka, preko Pandorine kutije do Ahilejeve pete, likovi klasične grčke i rimske mitologije neizbežno su prisutni u kulturi, umetnosti i jeziku svih naroda sveta.
Njihove se priče kontinuirano prenose kroz romane, pesme i drame, kroz muziku, operu sve do pop i rok pesama. Ima ih u svakoj vrsti likovne umetnosti, od antičkog slikarstva i skulpture do avangardnih instalacija i video umetnosti.
Mitovi se mogu činiti neverovatnim i zbunjujućim. Kakva su to čudovišta i hibridna bića, koja su to čarobna preobraženja?
Čest motiv: čovek postaje životinja ili biljka, bog postaje čovek ili životinja (i sve druge moguće i nemoguće transformacije) dok se porodični životi bogova i ljudi prepliću. Sve te moćne legende i priče traju hiljadama godina i postale su deo DNK zapadne kulture.
Kako je mit postao moderan
Uvek su grčke i rimske priče i legende bile centralni deo umetnosti, klasična mitologija je pogotovu od Renesanse veoma aktuelna. Mitološki prizori predstavljali su aktivni pogled na umetnost, književnost i filosofiju Renesanse. Međutim, neki tadašnji umetnici napadali su zastarela „klasična“ pravila akademskog obrazovanja.
Ponekad su ti napadi bili doslovno nasilni (razbijanje klasičnih odlivaka, gipsanih figura u umetničkim školama, koje su se tradicionalno koristile za crtanje). No, to odbijanje bilo je više retoričko nego stvarno, a mitologija je ostala aktuelna i inspirativna umetnicima.
Klasični bogovi su preživeli u kasnoj antici i srednjem veku, ali prerušeni. Renesansni umetnici vratili su im klasične forme. U Firenci je Botičeli (S. Botticelli,1444-1510) u svojim alegorijskim remek-delima “Rođenje Venere”, “Proleće”, “Venera i Mars” objedinio srednjovekovnu alegoriju s klasičnom mitologijom.
U Veneciji su Đovani Belini (Giovanni Bellini, 1430-1516), Đorđone (Giorgione,1478-1510) i njegov učenik Ticijan (Tiziano Vecelli,1487-1576) slikali različitim tehnikama i predstavljali mitove više ili manje u skladu s pravilima slikanja tog doba.
Umetnost subverzije
Vekovima je mit predstavljao način za izražavanje grešnih misli i osećanja. Primer je Mikelanđelov „Bahus“ (naslikan 1496/97). Bez vina i grožđa, bilo bi to samo golo muško telo.
Za pesnika romantizma, Šelija, Mikelanđelova statua nije bila dovoljno „mitološka“, govorio je:
„Bah izgleda pijan, brutalan i njegov stav lenčuge me iritira“.
Veliki Mikelanđelo (Michelangelo Buonarotti, 1475-1564) je još jednom dokazao da je uspeo da stvori nešto smelo i originalno.
U 19. veku umetnici i pisci sve više koriste mitološke subjekte kako bi sublimirali (i tako krišom izkazali) homoseksualnu (blaže rečeno homoerotičnu) želju. Dobar je primer Frederik Lejton (Frederic Leighton, 1830-1896), koji je naslikao „Ikara i Dedalusa“ 1869. godine.
I kompozicija cele slike i pozicija mlađeg muškarca na slici su klasični – tačnije, apolonijski (Ikar izgleda kao bog); ipak, podtekst slike je senzualan: svetlucavo, plavo platno obavijeno oko figure mladića otkriva božanska bedra. Klasicizam ove scene zrači erotikom pa su mnogi kritičari postavljali pitanje: da li je tema simbol očinstva ili nešto više?
Pikasov (P. Picasso 1881-1973) crtež Minotaura (monstruozna personifikacija ostarelog umetnika) pokazuje kako se klasična priča može upotrebiti za psihološki profil, tj. na koji se način prikriveno prikazuju tamni i duboki nivoi sopstvenog bića i seksualnosti.
Njegova skica iz serijala „Vollard Suite“ (1930.-37.) prikazuje Minotaura koji napada devojku. Slikar kao da govori, kao i Prospero u Šekspirovoj „Buri“: „Ovim priznajem i prihvatam sopstvenu tamu“.
Mit kroz umetnost u XX veku
Tokom 20. i 21. veka umetnici su nastavili da koriste antičke mitove i priče. Tu mislimo na već spomenutog majstora Pikasa, na radove umetnice Luiz Buržoa (Louise Joséphine Bourgeois 1911-2010) i njenih figurica Edipa i ostalih mitoloških likova izgrađenih od komadića ružičaste tkanine).
Spomenimo i američkog konceptualnog umetnika Krisa Burdena (Chirs Burden 1946-2015): on je izvodio neobičan performans „Mit o Ikaru“, tako što je ležao između dva plamena staklena „krila“ polivenih benzinom.
Britanski umetnik Damien Hirst (1965), tokom 2017. predstavio je veliku izložbu radova inspirisanih mitovima: „Blago sa olupine neverovatnog„, u Veneciji. Na njoj je prikazao bronzane i mramorne skulpture različitih veličina i bezbrojne artefakte od zlata, srebra, žada i drugih retkih materijala. Jedna od najvećih skulptura na izložbi bila je “Andromeda i čudovište”.
Ova diorama (veličine kamiona) u bronzi, predstavljala je mitološku junakinju vezanu za stenu (koju će spasiti junak Persej) koja vrišti u agoniji dok se na nju obrušava velika, bela ajkula.
Antički mit je prisutan u savremenoj umetnosti.
I mit jeste, a možda je uvek i bio, više od vizualne pričice za laku noć ili priče koju treba iznova i iznova prikazivati kroz umetnost. Čini se da mit traži da bude transponovan u sadašnjost, ali u savremenom ruhu, prema današnjim idejama.
Muze, Prometej i Zevs u umetnosti
Planinske boginje kćeri Zevsa i titanke Mnemosine poznate su kao Muze. Božanska bića koja poučavaju i pomažu pesnike, muzičare, igrače i mislioce – prvobitno su bile nimfe izvora i potoka, vremenom su postale božanstva pesme i poetske inspiracije. Ovo stoga jer se verovalo da tekuća voda daje proročko nadahnuće, odnosno da iz proricanja nastaje poezija.
Muze su najpre poštovane u Pijeriji i Beotiji; Pijerija je i domovina čuvenih tračkih pesnika i pevača, kao što su Orfej, Lin, Tamirij i Muzaj, a tu su i muze povezane sa Dionisovim kultom.
U svetilištu Muza na Helikonu priređivane su svake pete godine velike svečanosti, sa muzičkim takmičenjima (Muzeja).
Kult Muza je vezan za sva mesta gde se neguju nauka i umetnost – za škole, gimnazije i filozofske krugove. Na tim mestima su postavljane statue u čast muza.
Podsetimo se: Kaliope je bila muza epske pesme, Klio muza istorije, Erato ljubavne poezije, Euterpe zadužena za muziku, Melpomena je bila muza tragedije, Polimnija muza sakralne poezije, Terpsihora muza plesa, Talia zaštitnica komedije i Uranija astronomije.
Kao likovni motiv prvo su bile zastupljene na vazama iz V i IV veka p.n.e. Neke od ovih oslikanih primeraka nalaze se u Vatikanskom muzeju, kopije originala iz IV veka p. n. e. „Muze ovenčane bršljanom“; kopije helenističke bronzane grupe Muza iz III veka p. n. e. čuvaju se u Rimu i Carigradu; Muze sa jednog sarkofaga su u Luvru, reljef iz Mantineje je u Atini u Arheološkom muzeju (primerci iz 330. do 320. godine stare ere).
Poznati su i rimski sarkofazi sa predstavama Muza, a u poznoj antici Muze su predstavljane uz pojedine filozofe na diptisima od slonovače. Helenističke statue Muza u Napulju danas su u Nacionalnom muzeju, „Melpomena“ je u Luvru, „Terpsihora“ u Napulju.
Helenski pisani izvori ukazuju na čitav niz dela gde su muze u prvom planu: na zavetnom daru u Herinom hramu u Olimpiji u reljefu su bile predstavljene mnoge mitološke ličnosti i scene, kao i Apolon.
Na postolju bronzane figure Atine, na korintskoj gori u reljefu su bile muze. Poznati vajari helenskog sveta radili su grupe muza, Lisip i Kanah iz Sikiona u V veku pre nove ere.
Prometej
Ovaj sin ljudskog roda koji nam je podario vatru, sin je titana Japeta i okeanide Klimene (ili titanke Temide), prikazivan je u raznim motivima i prilikama: najstarije i najvrednije su na brojnim oslikanim vazama, od kojih su najpoznatije: „Prometej prikovan za stenu“ i „Prometej i boginja Atina stvaraju čoveka“.
Neke se čuvaju u Vatikanskom muzeju, druge u Luvru, ima ih naravno, i u Atini, u Arheološkom muzeju. U Zevsovom hramu, u Olimpiji, na postolju Fidijinog Zevsa, nalaze se različiti mitološki likovi, pa tako i „Prometej u okovima“.
Zanimljivo je da je u atinskoj Akademiji postojao žrtvnik posvećen Prometeju na kome su ljudi palili baklje i trčali do grada. Smisao je bio sačuvati plamen tokom trke. Ukoliko bi se plamen ugasio dok bi plamen nosio, taj takmičar bi morao da odustane, a sledeći je nastavljao put. Ovo takmičenje se zvalo „lampadodromija“ i vremenom je uvršćeno u više svetkovina: „Panatineje“, „Prometeje“, „Hefesteje“ i dr.
Zevs
Ako putujete u Grčku preko turističke agencije, ne postoji turistički vodič koji sa posebnom gordošću neće spomenuti vrhovnog boga svih antičkih bogova.
Zevs je najmlađi sin titana Krona i titanke Reje bio je simbol snage i moći, pravde i zakona i poštovan širom helenskih prostora, egejskog ostrvlja, maloazijske obale. Njegova svojstva su se menjala od zemljoradničkog božanstva koje daje kišu, sunce, šalje gromove – do zaštitnika gradova država i sistema vlasti. U istorijskom periodu je vrhovni bog olimpijskog panteona, branilac porodice.
Najstarije svetilište Zevsa je u Epirskim planinama, više svetilišta nalaze se na Kritu (gde je Zevs po legendi odrastao), dok je u Olimpiji jedno od najvećih u podnožju brega Kroniona. Olimpijske igre su bile posvećene Zevsu, njegov lik slikan na vazama, svetilištima, rađen u bronzi u kamenu…
Najbolje sačuvani su: reljef iz Herinog hrama, „Zevs s Ganimedom“ iz V veka p.n.e.
„Zevs iz Dodone“(bronzana statua iz V veka p.n.e. čuva se u Berlinu), skupoceni bronzani „Zevs iz Artemisija“(danas se čuva u Nacionalnom Arheološkom muzeju u Atini).
Jedna od najpoznatijih dela helenske klasične umetnosti i jedno od sedam svetskih čuda bila je Fidijina grandiozna skulptura „Zevs Olimpijski“. O njemu se zna samo iz pisanih izvora jer nijedan fragment nije sačuvan.
