Uživanje u životu može zvučati kao kliše, ali ono je možda najvažnija umetnost koju učimo svakog dana. U vremenu koje od nas traži brzinu, dostupnost, rezultat i učinak, sposobnost da se zastane i zaista oseti dan, postaje vrsta luksuza.
Kroz vekove, različite kulture su razvijale sopstvene načine kako da tu umetnost neguju, imenuju i praktikuju. I dok nas svet možda “forsira” da jurimo, neke zemlje nas uče da je dovoljno i da samo budemo tu, prisutni celim bićem u sadašnjem trenutku.
Od francuskog „joie de vivre“, preko japanskog „ikigai“, pa sve do italijanskog „dolce far niente“, svet je prepun filozofija koje slave uživanje, smisao i prisustvo. Daleko od toga da su ovi koncepti samo kulturni kurioziteti! Gocorimo o praksama koje se zaista primenjuju i vode ka kvalitetnijem životu.
Francuska: Joie de vivre – umetnost življenja sa ukusom
Francuzi su odavno poznati po svom odnosu prema životu koji se ne može svesti samo na opstanak. Njihova filozofija je „joie de vivre“, radost življenja, i ne podrazumeva neprekidnu euforiju ili sreću “na dugme”, već sposobnost da se uživa u trenutku, u lepoti svakodnevice, u detaljima koji drugima promiču.
U Parizu se radost življenja oseća na uglovima ulica, u šolji espresa ispijenoj bez žurbe, u razgovoru s prodavcem na pijaci. Francuski odnos prema životu se temelji na svesnosti i ukusu. Uživanje se ne meri količinom već kvalitetom. Francuzi se pitaju da li su zaista osetili vino koje piju i miris bageta u ranim jutarnjim satima.
Joie de vivre nas uči da uživanje nije bekstvo iz stvarnosti, već duboko uranjanje u nju. Sreća ne traži na nekom udaljenom mestu, već u svakodnevici koja se osluškuje i neguje. U toj filozofiji, život ne treba popraviti, jer on već jeste umetničko delo, ako znamo kako da ga posmatramo.
Italija: Dolce far niente – slast nerada kao sofisticirani užitak
Ako bi se uživanje moglo svesti na jedan gest, to bi bilo prepuštanje na italijanski način. Ruka na naslonu stolice, pogled u plavo nebo, lagani osmeh – „Dolce far niente“. Fraza se doslovno prevodi kao slatkoća nerada, ali ne znači lenjost, već sposobnost da ne činiš ništa, a da se pri tom ne osećaš krivim. Da si istinski prisutan u trenutku koji ničim nije ispunjen osim sobom.
U Italiji je to čitava kultura življenja. Sediš u kafiću u Firenci, vreme prolazi, ljudi idu, a ti ne moraš da ideš nikuda. Nema osećaja da nešto propuštaš. Naprotiv, sve je upravo tu. Italijani su možda jedni od retkih naroda koji su uspešno izgradili filozofiju zadovoljstva bez potrebe da ga opravdaju.
Dolce far niente ne teži spektakularnom, već običnom. Njegova lepota leži u tome što ne moraš da postigneš, završiš, pobediš, dokažeš. U svetu koji nas stalno pita šta si danas uradio, ova filozofija nonšalantno odgovara: ništa, i to je sasvim dovoljno.
Japan: Ikigai – smisao koji pokreće svakodnevicu
Na drugom kraju sveta, podno planine Fudži, rađa se filozofija koja uživanje povezuje sa svrhom. Japanski „ikigai“ nije samo način življenja, već razlog da svako jutro ustanemo iz kreveta. Dok joie de vivre i dolce far niente slave užitak u trenutku, ikigai ide dublje – on se pita zašto taj trenutak uopšte postoji.
U Okinavi, jednoj od „plavih zona“ gde ljudi žive najduže na svetu, ikigai nije apstraktna ideja, već svakodnevna praksa. Stariji ljudi gaje bašte, crtaju, kuvaju za zajednicu, i to ne zato što moraju, već zato što u tome vide smisao. U Japanu, smisao se ne traži u velikim dostignućima, već u malim ritualima, u nečemu što volimo i što koristi i drugima.
Ikigai se razvija iz preplitanja četiri ose, onoga što voliš, onoga što ti ide, onoga što svet treba i onoga za šta možeš biti plaćen. Međutim, ni novac ni slava nisu u centru, već unutrašnji mir koji dolazi kada znaš da si na svom mestu, da doprinosiš i da si ispunjen. Ako želite da odaberete Japan za neko od svojih narednih putovanja, neizostavno ćete se susresti sa ovom duboko emotivnom filozofijom. Ikigai poručuje da pronađete ono što vam hrani dušu i negujete to kao svetinju. Uživanje ne mora biti pasivno, nego i duboka posvećenost.
Španija: Sabor – uživanje u ritmu života
U zemlji gde sunce sporo zalazi, a dani imaju poseban ritam, španska filozofija življenja ogleda se u jednoj reči – sabor. Iako je reč koja se prevodi kao „ukus“, sabor u širem smislu znači umeće uživanja u životu svim čulima.
U Španiji vreme ima drugačiju gustinu. Pauze nisu gubljenje vremena, već njegov najvažniji deo. Siesta nije lenjost, već reset. Večere počinju kasno, traju dugo i predstavljaju prave rituale povezivanja. U španskoj kulturi, uživanje se ne odlaže. Ono je sada, ovde, uz hranu, vino, razgovor, smeh.
Sabor je stav prema životu, gde se ne mora sve znati, završiti, rešiti odmah. toj opuštenoj vibraciji, španska filozofija pokazuje da i spontanost može biti umetnost.
Danska: Hygge – toplina koja ne traži povod
U zemlji dugih zima i ranih sumraka, Danci su razvili filozofiju koja prkosi hladnoći – hygge. Iako se često prevodi kao „udobnost“ ili „ugodan ambijent“, hygge je mnogo više od estetske kategorije. Govorimo o osećaju pripadanja i nežnosti, kada sve što nam treba staje u jednu sobu, topla svetlost, poznati glas, šolja toplog čaja ili čokolade.
Hygge ne zahteva luksuz , nego živi u svakodnevnim gestovima kao što je sveća upaljena bez razloga ili ćebence prebačeno preko nogu. Dancima hygge predstavlja ukorenjenost. U svetu u kojem je stalno kretanje imperativ, hygge je dozvola da se zastane.
Učenja sveta kao životna praksa
U svakoj od ovih filozofija postoji posebna nijansa uživanja. Francuska nas uči ukusu i ritmu. Italija nas podseća da ne moramo ništa da radimo bismo bili dovoljno dobri ili vredni. Japan nas vodi ka smislu. Španija nas opominje da usporimo, a Danska da stvarno zastanemo. Zajedno sve ove filozofije formiraju mapu mogućnosti, načine da život učinimo bogatijim, sporijim, pa i ukusnijim. Da zaista osetimo i živimo život. Možda ne možemo potpuno živeti kao Parižani, Firentinci ili stanovnici Kyota, ali možemo preuzeti njihove ideje i utkati ih u sopstvenu svakodnevicu.
Nekad će biti dovoljno da produžimo večeru ili da ne proveravamo telefon. Nekad možemo zastanemo kraj prozora i gledamo kako svet prolazi, ne pokušavajući da ga sustignemo. Možda je dovoljno da duboko dišemo. U vremenu koje vrednuje brzinu, rezultati i efikasnost, ove filozofije deluju gotovo revolucionarno. Međutim, u toj tihoj revoluciji, možda leži prava promena koja nas vraća sebi.
